СЛОВО О ЉУБАВИ

                                  

Ако се волите љубављу
која буја у самоћи, од раздаљине, 
која је више од сна него од свести,
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести.

Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку
замрети вам неће гушена хтења.

Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан
по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никад се нећеш спасти.

Оних с којима се играмо
око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора
незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго
ма и заволели затим друге.

Ако је желиш безгранично,
а седиш крај ње без гласа
слушајући бајку која се у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима
пред тобом забеласа.

Ако верујеш седећи уз њу
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир може да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глуво,
мисао бна њу будиће те
и кад се растанете.

Заувек се памте они
с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само пролећа, у сну,
писали писмо.

Они који се као реке не могу слити,
међу којима нема спојног суда
крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће
ни кад им душе буду поседеле.

Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући,
као да ћете тог часа умрети,
памтиће те он, сетиће те се
и умирући.

Они због којих срца
осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану
и кад заволимо друге -
и осетимо се несрећни и криви.

ЉУБАВНО ПИСМО

Увек  са новом свежином
јавља се лик твој,
као само сунчево рађање
и месец млади;
пре би ми могао жубор воде
него глас твој да досади.

Са истим чуђењем увек
додирнем твоју руку,
као камен, земљу и воду,
као врбов румени прут;
па сто пута да те видим,
чини ми се први је пут.

Чини ми се да ти ливаде садиш,
да ти свијаш гнезда,
да ти расцветаваш жбуње глога;
цео ми је свет с тобом у вези,
и кретање звезда,
и шибљичаста птице нога.

Чини ми се, рођак је твој,
све на свету,
све што земљом хода.
Све што чиниш,
чини ми се, бити мора,
као ток воде, клијање зрна,
рађање зора,
и силина непогода.

ЗБОГ МЕНЕ

Због мене умре безброј цветова данас,
просу се безброј капи росе са трава.
О, боже цвећа, не љути се, не љути се на нас
што цвећем он ме јутрос у љубав уверава.

Због мене умре прва булка пламена
украј таласавог поља житног,
због мене, поникао стени из камена
умре цвет црвеног срца ситног.

Због мене се мој драги пења уз голети
и спишта низ окомите стазе склиске.
Како срећни, како смели беху његови полети
ради сваке малене цветне лиске!

Због мене умре данас лист, и цвет
сломљен сред струка, ишчупан из корена;
због мене мишљаше мој драги да постоји свет,
да природа је сва мени за украс створена.

СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра'.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све ко звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек' ми не приђу ока твоја два.

ПРЕДОСЕЋАЊЕ

Познала сам те кад снег се топи,
топи, и дува ветар млак.
Близина пролећа душу ми опи.
опи, па жудно удисах зрак.
С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

Познала сам те у звонак дан,
дан пијан, свеж и мек.
Чињаше ми се већ давно знан,
знан кад те познадох тек.
С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг на снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

Познала сам те кад копни лед,
лед, док се буди пролетњи дах;
кад дан је час румен, час сетан, блед,
кад сретно је и тужно у исти мах.
С нежношћу угледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

ЧЕЖЊА

Сањам да ћеш доћи:
јер миришу ноћи,а дрвеће листа,
и ново се цвеће сваког јутра роди;
јер осмеси љупки играју по води,
и пролетњим небом што од среће блиста;

јер пупе тополе, и као да хоће
к небу, пуне топле, набујале жуди;
јер у души биља љубав већ се буди,
и мирисним снегом осуло се воће;

јер због тебе чежње у ваздуху плове;
сву природу Господ за твој дочек кити.
Цвеће, воде, магле, јабланови вити,
све около мене чека те и зове.

Дођи! Снови моји у густоме роју
теби лете. Дођи, без тебе се пати!
Дођи! Све крај мене осмех ће ти дати
и у свему чежњу опазићеш моју.

V

Заволе бела мирисна ружа црни бодљикави трн. Ти не верујеш мени, је ли, драги, да је ружа заволела трн?

и када му она у једну бисерну зору рече како га воли, он се грохотом и презриво насмеја. Ти не верујеш мени, је ли, драги, да се је трн презриво насмејао?

А када једнога дана неко хтеде узбрати белумирисну ружу, трн му избоде руке. Ти не верујеш мени, је ли, драги, да му је трн избо руке?

Слика, Момо Капор

                                                                       

                                                                          IV

Заволела сам га. Вечером сваким одлазила сам

у ливаде и у сваку цветну круну спуштала нежним шапатом његово име, и потом га ујутру, намирисано и росно, редом пољупцима вадила.

Волела сам га. Вечером сваким остављала сам у његовој души јата нежних, тек рођених шапата;

и затим их свако јутро, пуне његове душе, са његових усана примала.

Он је отишао. Вечером сваким лутам по пољима и зовем га, вешам своје речи, отежале од суза,

на крила ветрова и зовем га; мешам своје постареле шапате у шушањ лишћа и зовем га. Али узалуд: ујутру чујем само уморан одјек својих речи. Он је далеко отишао.

Слика, Момо Капор

III
О, кад би знао ти како је мени
што нећу више смети
ни у пролеће, кад трава зелени,
доћи ти сутоном, док туга расте.

О, кад би знао ти како је души
кад задње дрвеће мре
и задње лишће жалосно певуши,
што неће моћи као пре
рећи ти своје јесење плашње.

О, кад би знао ти шта срце скрива
кад око залуд тражи.
О, кад би знао ти како једнолик бива,
без боје и без дражи,
сваки дан када те видела нисам.
                        
                                                                             
                                                                                                                                                                     Слика, Момо Капор

II

Некад сам била добра и млада
и поверљива и пуна нада,
некада пре;
ти си ми тада рећи мого
бескрајно много, о како много
са реч и две.

Спокојни били су дани моји,
а ти си срцу ми први који
беше драг,
па иза свега што си ми реко,
каткад сурово, каткад меко,
остао је траг.

Сад срце моје бије тише:
већ мање волим, а знам више
него пре;
већ сад ми не би рећи мого
онако доста, онако много
са реч и две.

И кад би данас пришао мени
и хтео речи давно речени'
будити драж,
у срцу моме шаптао би неко:
да све што си ми икада реко,
била је лаж.

 Слика, Момо Капор

ПО РАСТАНКУ

I
Реци ми сад, кад већ прошло све је:
часи болни и дани драги, лепи;
кад нови бол се старом болу смеје;
од речи твојих кад душа не стрепи,-
            реци, да л'  те је моја
            туга болела
            некад , кад сам те много,
            много волела?
Реци ми сад, кад ме не волиш више:
кад ти се прошлој руга нова срећа;
и кад се дана који некад бише
душа ти само кад ме видиш сећа,-
           реци, да л' те је моја
           радост болела
           једном, кад нисам више
           тебе волела?

 Момо Капор - ''Франкфурт''