Заволела сам га. Вечером сваким одлазила сам
у ливаде и у сваку цветну круну спуштала нежним шапатом његово име, и потом га ујутру, намирисано и росно, редом пољупцима вадила.
Волела сам га. Вечером сваким остављала сам у његовој души јата нежних, тек рођених шапата;
и затим их свако јутро, пуне његове душе, са његових усана примала.
Он је отишао. Вечером сваким лутам по пољима и зовем га, вешам своје речи, отежале од суза,
на крила ветрова и зовем га; мешам своје постареле шапате у шушањ лишћа и зовем га. Али узалуд: ујутру чујем само уморан одјек својих речи. Он је далеко отишао.
Слика, Момо Капор
Нема коментара:
Постави коментар