II

Некад сам била добра и млада
и поверљива и пуна нада,
некада пре;
ти си ми тада рећи мого
бескрајно много, о како много
са реч и две.

Спокојни били су дани моји,
а ти си срцу ми први који
беше драг,
па иза свега што си ми реко,
каткад сурово, каткад меко,
остао је траг.

Сад срце моје бије тише:
већ мање волим, а знам више
него пре;
већ сад ми не би рећи мого
онако доста, онако много
са реч и две.

И кад би данас пришао мени
и хтео речи давно речени'
будити драж,
у срцу моме шаптао би неко:
да све што си ми икада реко,
била је лаж.

 Слика, Момо Капор