ЉУБАВНО ПИСМО

Увек  са новом свежином
јавља се лик твој,
као само сунчево рађање
и месец млади;
пре би ми могао жубор воде
него глас твој да досади.

Са истим чуђењем увек
додирнем твоју руку,
као камен, земљу и воду,
као врбов румени прут;
па сто пута да те видим,
чини ми се први је пут.

Чини ми се да ти ливаде садиш,
да ти свијаш гнезда,
да ти расцветаваш жбуње глога;
цео ми је свет с тобом у вези,
и кретање звезда,
и шибљичаста птице нога.

Чини ми се, рођак је твој,
све на свету,
све што земљом хода.
Све што чиниш,
чини ми се, бити мора,
као ток воде, клијање зрна,
рађање зора,
и силина непогода.

ЗБОГ МЕНЕ

Због мене умре безброј цветова данас,
просу се безброј капи росе са трава.
О, боже цвећа, не љути се, не љути се на нас
што цвећем он ме јутрос у љубав уверава.

Због мене умре прва булка пламена
украј таласавог поља житног,
због мене, поникао стени из камена
умре цвет црвеног срца ситног.

Због мене се мој драги пења уз голети
и спишта низ окомите стазе склиске.
Како срећни, како смели беху његови полети
ради сваке малене цветне лиске!

Због мене умре данас лист, и цвет
сломљен сред струка, ишчупан из корена;
због мене мишљаше мој драги да постоји свет,
да природа је сва мени за украс створена.

СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра'.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све ко звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек' ми не приђу ока твоја два.