РАЗГОВОР

Питају ме сву вечер његове зенице жедне:
''Јеси ли ти роса што на пустињакове руке пада нежно?
Утеха што у свете ноћи похађа бедне?
Је ли било негде суђено и неизбежно
тебе да волим?

Јеси ли ти суза сребрна пред грубошћу и злом?
Осмеси твоји јесу ли са тобом исти?
Чиме си везана ти са овим ситним тлом?
Јеси ли ти пламен на коме се душа чисти
умрљана животом?

Јеси ли ти дубока као очи твоје неизмерне?
Јеси ли као сан мој о теби добра?
Хоће ли моћи руке твоје чисте и смернје
да одагнају с чела боре, што их побра'
идући животом?

Хоће ли љубав твоја као уплашена крила
побећи ако те се усана мојих такне плам?
Хоћу ли, ако и ти са мном будеш била,
остати зазидан у себе, и сам
до краја живота?''

А ја спустих главу на уздрхтале длане
гледајући у себе болно и неумитно,
и би ми као да ће цело биће у сузу да ми кане;
и учини ми се срце одвећ ситно
њега да воли.

Слика: Оља Ивањицки

СЛОВО О ЉУБАВИ

                                  

Ако се волите љубављу
која буја у самоћи, од раздаљине, 
која је више од сна него од свести,
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести.

Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку
замрети вам неће гушена хтења.

Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан
по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никад се нећеш спасти.

Оних с којима се играмо
око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора
незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго
ма и заволели затим друге.

Ако је желиш безгранично,
а седиш крај ње без гласа
слушајући бајку која се у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима
пред тобом забеласа.

Ако верујеш седећи уз њу
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир може да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глуво,
мисао бна њу будиће те
и кад се растанете.

Заувек се памте они
с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само пролећа, у сну,
писали писмо.

Они који се као реке не могу слити,
међу којима нема спојног суда
крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће
ни кад им душе буду поседеле.

Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући,
као да ћете тог часа умрети,
памтиће те он, сетиће те се
и умирући.

Они због којих срца
осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану
и кад заволимо друге -
и осетимо се несрећни и криви.

ЉУБАВНО ПИСМО

Увек  са новом свежином
јавља се лик твој,
као само сунчево рађање
и месец млади;
пре би ми могао жубор воде
него глас твој да досади.

Са истим чуђењем увек
додирнем твоју руку,
као камен, земљу и воду,
као врбов румени прут;
па сто пута да те видим,
чини ми се први је пут.

Чини ми се да ти ливаде садиш,
да ти свијаш гнезда,
да ти расцветаваш жбуње глога;
цео ми је свет с тобом у вези,
и кретање звезда,
и шибљичаста птице нога.

Чини ми се, рођак је твој,
све на свету,
све што земљом хода.
Све што чиниш,
чини ми се, бити мора,
као ток воде, клијање зрна,
рађање зора,
и силина непогода.

ЗБОГ МЕНЕ

Због мене умре безброј цветова данас,
просу се безброј капи росе са трава.
О, боже цвећа, не љути се, не љути се на нас
што цвећем он ме јутрос у љубав уверава.

Због мене умре прва булка пламена
украј таласавог поља житног,
због мене, поникао стени из камена
умре цвет црвеног срца ситног.

Због мене се мој драги пења уз голети
и спишта низ окомите стазе склиске.
Како срећни, како смели беху његови полети
ради сваке малене цветне лиске!

Због мене умре данас лист, и цвет
сломљен сред струка, ишчупан из корена;
због мене мишљаше мој драги да постоји свет,
да природа је сва мени за украс створена.

СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра'.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све ко звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек' ми не приђу ока твоја два.

ПРЕДОСЕЋАЊЕ

Познала сам те кад снег се топи,
топи, и дува ветар млак.
Близина пролећа душу ми опи.
опи, па жудно удисах зрак.
С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

Познала сам те у звонак дан,
дан пијан, свеж и мек.
Чињаше ми се већ давно знан,
знан кад те познадох тек.
С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг на снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

Познала сам те кад копни лед,
лед, док се буди пролетњи дах;
кад дан је час румен, час сетан, блед,
кад сретно је и тужно у исти мах.
С нежношћу угледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

ЧЕЖЊА

Сањам да ћеш доћи:
јер миришу ноћи,а дрвеће листа,
и ново се цвеће сваког јутра роди;
јер осмеси љупки играју по води,
и пролетњим небом што од среће блиста;

јер пупе тополе, и као да хоће
к небу, пуне топле, набујале жуди;
јер у души биља љубав већ се буди,
и мирисним снегом осуло се воће;

јер због тебе чежње у ваздуху плове;
сву природу Господ за твој дочек кити.
Цвеће, воде, магле, јабланови вити,
све около мене чека те и зове.

Дођи! Снови моји у густоме роју
теби лете. Дођи, без тебе се пати!
Дођи! Све крај мене осмех ће ти дати
и у свему чежњу опазићеш моју.